DESET MINUTA NA OBODU LETA

Edvard Much, The Kiss

-Zašto nosiš te cokule, još uvek je toplo...

-To je poklon...(okleva par sekundi)...nemam druge. Raspale su mi se papuče.

Osmeh navučen kao u izvinjavanju, ili kao u igri. To je on, godinama ista vatra uokvirena dugačkim trepavicama, sunčanim pegama, nestašno  izvučenim pramenčićima kose posvetlele od sunca. Došao je malaksao od čekanja malaksao od toplote i prašine, od povlačenja po prevozima, od gitare na ramenima, ko zna odakle i ko zna na  koliko dugo.

 –Jesi li gladna? Ne? Sigurno? Pravi mi makar malo društvo, ja umirem...

Sedimo ispred kioska brze hrane, sve je neudobno, stolice bez naslona, sto koji se klima, neudobni su i pogledi nervoznih prolaznika jer stolovi „kače“ deo trotoara. Ipak, okrenula bih sat tako da se vrti deset minuta u beskraj, ne ide mi se, nikako, nigde odatle... Odsutno jurim viljuškom deo salate po tanjiru. On ne jede, samo me gleda, odjednom smiren i ozbiljan.

-Poješću, ne gledaj me upitno, treba mi samo malo vremena da se naviknem na to da si tu zaista... (izvlači iz džepa prastari model telefona, trese ga par sekundi da se upali i tiho psuje)... Poneću ovo za posle. Hajde da sednemo negde da podeliimo cigaru. Ponesi pivo, ne stidi se, zar je bitan iko oko nas?

Zavlačimo se u ulicu iza jedne taverne. Ulica je lepljiva, mokra, miriše na ribu i ulje, ali je tišina nestvarna. Razgovaramo dugo, atmosfera je lepršava i prisna, osećam poznat ukus na filteru, poznat trzaj u duši, negde ispod svih lomova i svih ljudi, tamo gde još ima nevinosti i gde tinja sve što nikad nije htelo da zgasne.

-Sanjao sam te, pre par nedelja. Stajala si u moru i smešila se, nešto si govorila na svom jeziku a ja nisam ništa razumeo, samo sam se gubio u crtama lica, kao da si bila tu zaista... Dodirnuo sam ti, ovde, nos, gornju usnu, ovu pegu ispod oka, ma sve je bilo tu stvarno. Ništa stvarnija nisi sad ovde, nego tad... Probudio sam se bolestan, nisam mogao da udahnem, bolela me pluća danima.

-Pa tako kad me prizivaš... a i ovo će te ubiti.

Bacam opušak o zid i uvlačim se u zagrljaj. 

Od zvuka srca mi se čini – kreće voz, negde, i mi u njemu. Nigde. Okrećem sat deset minuta u beskraj.

SEDI TU, VOLI ME, LEPO JE

Slučajnost, sitnica, nepoetski prasak u kom su se planete sudarile zatresao je obalu i mi smo se zatekli paralelno nasukani u ovoj stvarnosti, sasvim živi, šteneći radoznali i topli. Imali smo to leto i ono posle i uz to poneku jesen i zimu. Na proleća smo se rastajali, jer nešto nismo umeli uz to bujanje da trajemo, postajalo je nervozno i dosadno, bacali smo sve žice i patike u zrak i bosonogi odlazili u suprotnim smerovima.

Samo, jednom se proleće rasteglo užasno dugo.

Nije nam više ni bilo do rastanka, nismo imali ni poseban smer, a razumeli smo se previše dobro da bismo mogli da podnosimo uzajamni očaj.

Ništa nismo bacili u zrak. Zagrlili smo se i, kao odraslo i mirno, a sasvim pretužno, obrisali slano sa lica i krenuli na put odvojeno.

Sad, ne znam koja su dešavanja bila na toj drugoj trasi, ni da li se planirao povratak na poznate obale, ali moj put je rodio jednu tako milu, tako lepu mogućnost, tako različitu i čistu, da bi bilo baš sramotno uzmaći. 

U svetlu novih otkrića, nije mi bilo do starog leta, nije mi bilo do neveselih proleća, htela sam jedno nečitko, jedno neusklađeno ali stalno prisutno treperenje, i sve je to ispalo veoma dobro po mene.

Ponekad se, samo kao mesečari, okrznemo u prolazu, i ja se dobro sećam, tako se dobro sećam jedinstvene hemije, jedinstvenog osećanja celine. Ponekad razgovaramo dugo i prijateljski, bez ičeg ružnog i grubog u duši. U jednom bliskom i tužnom razgovoru, iznenada je pitao - 

Zašto ono nismo umeli? Zašto nas je sreća plašila?

Da li ćemo imati ponovo mlad mesec u grudima?

Zašto se uvek kasno naučimo rečima - Sedi tu, voli me, lepo je?

--------------------------------------------------------

Proleće je, i sve je u redu, kakav užas.

Frida Kahlo, El abrazo de amor de El Universo, la tierra (México), Yo, Diego y el señor Xólotl

KORACI KO LAKI OBLACI?

Sun on the Easel, Giorgio de Chirico

...Nismo mogli baš dugo da boravimo u tom stanu, što uopšte nije bilo loše. Vidiš, stan nije imao prozore, ni terasu. Kupatilo je bio minijaturni kvadrat sa čučavcem, iznad koga je, opasno naheren, bio najzarđaliji bojler na planeti. Iz kreveta su štrčali federi i prljava prostirka je bila nemarno prebačena preko. Na sve to, okolo su bile rasute bakarne žice jer je devojka njegovog brata tu pravila nakit. Dibidus kataklizmično stanje, dakle. Pripiti i raskuvani, u potrazi za trunkom vazduha, izmileli smo na krov zgrade. Od krova se, klimavim merdevinama, pelo na najvišu tačku, neograđenu i još uvek toplu, iako je bila sredina noći.

Mogla bih dugo da dosađujem raznim pričama na varijaciju pogleda na grad, ali prizor je bio kao san, posebno tako alkoholno titrav. Čulo se komešanje grada, kroz raskriljene prozore je dopirala muzika i, ne znam kojom apsurdnom hrabrošću podstaknuta, htela sam da vidim kako je to posmatrati sa same ivice krova. Stala sam, bosa, na krajnju crtu i pogledala dole. Budući da mi je jedan pogled automatski ubio svu hrabrost, opružila sam se po toplom betonu i ostavila pola oka da gleda naniže – utisak je bio da mi je glava, zapravo, na čvrstom tlu a da mi se telo odlepilo i leti okolo. Polako je do mene domilelo i drugo oko, sa frotirom, aspirinom i predlogom da se ipak otkotrljamo ka sredini zgrade.

 „Plašim se ovoga, ali je pogled nestvaran“, prošaputao je i zapalio cigaru. Nismo se dobro poznavali, nisam do tada ni imala veliku želju za razgovorom, bila mi je udobna uloga slušaoca. Prvi put sam pažljivo slušala o brdima i tvrđavama iznad grada, detinjstvu oko dokova, noćima provedenim po ovakvim krovovima, u begu od raznih gušenja. Kada se zamorio, nakon dugog, poluglasnog pripovedanja, legao je na bok i zagnjurio glavu u moju kosu, mrmljajući nešto nerazgovetno. Činilo mi se da čujem pucketanje vatre, ispod kapaka su buktali neki nemirni požari...

Probudilo me sunce i utrnulost, a razbudila u trenu spoznaja da smo se u snu spontano dokotrljali sasvim blizu ivice. Polako sam se prebacila na nebezbedniju stranu i gurkala ga ka sredini. Probudio se uz osmeh i začuđenost. „Šta ti je jutros, zašto si TOLIKO budna?“

                                                                                                            Plašim se ovoga, ali je pogled nestvaran.                                      

KO HRČE IZMEĐU DVA PISKA?

“Q Train” Nigel Van Wieck (1990)

Kakvi smo se zatekli na stanici, u pola noći, nervozni i podbuli, takvi smo i ostali do dolaska voza, oko dva sata kasnije od očekivanog rastanka. On me uvek prati - ne samo do stanice, nego danima pre odlaska, po kući, u mimohodu, predlaže šta da pakujem, gunđa zbog rasutih čarapa, kašnjenja, mog lenjog opiranja svakom pokušaju sistematičnog pakovanja, psuje i požuruje. I sad, u pola sata čekanja, već nekoliko puta prilazi mutnom staklu da pita koliko će voz kasniti, što to neće da priznaju preko telefona, nego zamajavaju narod, i uvek se ta pitanja završavaju odsečnim, pospanim odgovorom sa druge strane i njegovim kolutanjem očiju i izvijanjem brkova. Pokušavam, poslednji put, da ga nekako usmerim natrag ka stanu, jer se napetost i naviruća tuga množe u beskraj u tom otegnutom čekanju. Sedim, urnisana od tog celog procesa, i gledam negde u njegova kolena, između nas je torba, sa kesama preko, na tu gomilu dodaje još jednu kesu sa vodom, keksom i maramicama.

-Pa idi kući, molim te, unosiš mi nervozu samo šetanjem i coktanjem, ima dosta naroda, nije mi problem da sačekam sama.

-Kakav bih ja otac bio da ostavim dijete samo u pola noći na stanici da ga nema niko ispratiti...

A ta stanica noću, dragi bože. Vuku vetrovi sa svih strana, oni koji ulaze uvek su propraćeni pospanim gunđanjem:
-Momak! Zatvori ta vrata, šiba promaja... Je l' i u kući svojoj tako ostavljaš...
Vonj toaleta uz ustajao mlakast vazduh, ispresecan povremenim jakim hrkanjem koje ne možeš ni da lociraš, jer si previše obamro i isceđen. U tom magnovenju, ako se desi da se osvrneš oko sebe, primetićeš sigurno nekoliko otečenih, neobrijanih njuški kako tupo gledaju kroz tebe. Ko zna koliko su vozova ti propustili, i na kojim stanicama su zastali, preumorni. 

Kada osetiš da ćeš samo da se prepustiš tom oblaku očaja, vreme je da protegneš noge i iskoračiš na peron, oslušneš vibriranje šina i izoštriš sliku ka semaforima. Posle tog iskoraka, u čekaonicu se vraćaju samo oni kojima je prehladno i koji moraju da se olakšaju još jednom pre stizanja voza, toliko prija izaći iz te međuzone.

Pisak voza, krkljav zvuk sa razglasa, naslućujemo da je to, konačno, to i ambijent se menja – kao da nismo ni očekivali da će se pojaviti, jurimo sa torbama, jedva stižemo da se pozdravimo, teglim torbu u potrazi za slobodnim mestom u kupeu, i tek krajičkom oka lovim dignutu ruku i pramen bele kose dok kloparam u drugu stvarnost.

IZNAD GRADA

Noktom sa butine ljuštim komad maltera i žmirkam ka gradu koji bljeska i titra u skladu sa nekim prijatnim mamurlukom od kog se, na 40*, ježim. Iznad niskih kuća, niza taverni i pekara, puteva koji se seku u pravilnim crtama, lebdi opna vreline i uvire u more.

Ako načinim samo jedan trzaj, ili zaboravim da se ne ustaje na levu nogu, završiću na urušenim stepenicama Gornjeg Grada, preko parkiranih motora, kutija pizze i limenki piva. Dakle, sedim budistički mirno, ljuštim malter i pridržavam kafu koju mi je doneo na taj olupani krov, dok sređuje stan za potencijalne nove stanare. U intervalima od 10-ak minuta penje se do mene, čupav, bos, nasmejan, da proveri da li sam ok tu nad gradom.
Kafa i smotana cigara i vrtoglava sreća u trenu kad mislim da – te sreće nema, ili ja ne smem da je osetim, jer svet koji znam nije to više u toj 2016.

Malo kasnije, slivamo se i mi niz ulice, na istom biciklu, psovke nam jure oko glave, ali i dalje se ne obaziremo na saobraćaj ni na tuđi ritam. Ljudi spuštaju kafe na krovove automobila, onda zaboravljaju na njih, i braon fleke po asfaltu se dime i iščezavaju između dva treptaja.
Spavaćemo na širokim klupama uz obalu, i kasniti na sve zakazane susrete, kao i svi sa kojima su i dogovoreni, jutro će uskoro postati lepljivo, zvučno veče, sa novim krugovima neplaniranog i mogućeg.

Mogu osetiti, obamrla i sklupčana ispod čaršafa, zujanje leta pod obrvama.

Mogu imati i hiljadu godina, i živeti od trena iznad grada.

Putujemo iznad grada
Grad se smeje
Gleda na nas
Bežimo u novo jutro
Iznad grada
Ispod nas...

HORSES IN MY DREAMS

PJ Harvey - Horses In My Dreams // "Le songe des chevaux sauvages" (1960)

Preturam po rukama raznobojne kreme, bez udubljivanja čemu služe i da li su mi uopšte potrebne. U poklopcima lovim kristalčiće neona i brojim udahe, previše svesna da mi se niz dlanove slivaju u ledenim trakama baš svi strahovi. A imam ih, posebno danas, previše za svoje telo i rezon, tek poneki lociram i uzmem mu malo snage. Razgovarali smo dugo, između rafova i brodova, i stotina kilometara, i različitih vremena, i nas različitih svakog trena, toliko dugo da smo zaboravili i uvod razgovora, a za kraj je ostao neki kusur od neizvesnosti. Razgovarali smo toliko dugo da sam zaboravila

i ko sam

 i gde sam se rodila

i gde bih posle tog razgovora.

Ni on mi nije bio ništa bliži od toga koliko sam se od sebe udaljila. I tako, po inerciji, u korpi je bilo mnogo raznobojnih krema, na haljini mnogo oslikanih dlanova, u grudima premalo vazduha a oko mene mnogo sigurnih ljudi koji znaju šta će u tom moru ničega.

Ispred mene stoji čovek pun oblina, daleko senzualniji od mene razdražljive i ćoškaste i tako tu uzaludne. Nosi majicu koja prelama svetlost  bolje od mojih poklopaca i neko vreme samo piljim u uvijanje tog gipkog, lepljivog materijala. Milioni talasa se pojavljuju i šume i režu mi dah. Kroz hipnozu se probija njegov spori, puni glas, koji se pita oko najbolje kreme za samotamnjenje.

Predugo se ne pomeramo, ako je verovati mom osećaju nepokretnosti.

Iza mene je baka, samo sa velikim pakovanjem vazelina u korpi. Zagleda policu i stavlja pored toga i jedan musli bar. Trudim se da mislim bar o tome, a ne o dlanovima i knedli u grlu i talasima.

“Imate li Lilly karticu?”

Treba mi tren da shvatim da je došao red na mene.

“Imam.”

.....

“Niste je poneli sa sobom, možda?”

“Ne, nisam”, zbunjeno se budim iz kome i pružam joj karticu , “izvinite, malo sam umorna, nisam odmah povezala.”

“Samo da znate...divno govorite srpski jezik” kaže mi, predusretljivo, kasirka.

Klimam glavom bez reči i lepim na lice neki tuđ osmeh.

“Čime se bavite ovde, ako nije tajna?”

Nekad sam, možda, bila pesnik.

SIMPLEGADE

Porodica, Gustav Klimt

Vihor šarenih haljina u čudnom svodu nad glavom deteta koje od svega ipak najbolje pamti noge; šav na čarapi je krenuo nekud izvan vidika, bakine noge su tromije od majčinih, majčine liče na vitičaste litice, dete oseća tkanine na licu i žmirka u smeru visine odakle dopiru grmljavine dva duboka, skoro muževna glasa, odakle vise oljuštene kore jabuka, žilave šake pune prstenja, odsutna milovanja, šolja puna umućenog jajeta...
One su žene od kamena, kreću se prostorom u svojim dubokim osmesima, kuća se snishodljivo uvija oko njih, lete džakovi i džakovi krompira, pirinča, klupka vunice, sudaraju se igle, dete ipak najviše voli da njuši priglavke i ćuti dok se scena odvija pospano, dani se dinstaju i troše... Od reči, možda bi Podbočenost bila veza između žena, daje im ujedno i drzak, pomalo odbojan, otresit stav. Detetu su pune oči jakih bokova i dignutih obrva. One su pile svoje kafe i uživale u dugim cigaretama, najčešće u tišini, najčešće negde daleko, oko kovrdža je lebdeo dim kao jastuk magle, dete je umorno i pada polako na ćilim ali ga pre tla dočeka krevet od suncem opaljenih miški. 

U raznim vremenima, i sad kad ciganske haljine razgone oblake, slike se umnožavaju, ubrzavaju i uvlače u vir od topline i zagrljaja. Kad otvorim oči, svetlucanje prstenja na mojim žilavim šakama liči na oči mojih Simplegada.